Kada bismo bar malo čuvali "ničije" kao svoje, onda bi i sa druge strane tarabe bilo kao u dvorištima.

Kada bismo videli kroz tarabe, da je tuđe nekom "svoje", pa to bar tako poštovali, svima bi nam bilo bolje.

Nesređen grad razotkriva dobro skrivenu "nesređenost" ljudi. Da li mi treba vlast, da li mi trebaju komunalci, da naučim svoje dete da je trotoar njegov koliko i tepih u njegovoj sobi? Nije za pljuvanje ni za otpatke.

Da li mi trebaju kante na svakih 5 metara, ili mogu poneti ispražnjenu ambalažu do kontejnera na koji ću kad - tad naići? Ili je postalo sramota održavati čistoću, a normalno ostavljati otpatke bilo gde?

I poslednje retoričko pitanje: zašto sam se ovde toliko raspričao? Zato što je (ne)čistoća model, ogledalo, u kome se može videti da se sa malim promenama mogu postići veliki rezultati. (Saradnja je na obostranu korist, sukobi su na obostranu štetu.)